Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.
Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.
U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.
Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.
Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.
Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.
SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA
Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.
Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog Ilije koji je njihov zaštitnik.
Slava svih ćurčija je sveti Ilija.
Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.
Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni i nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.
On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.
Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.
Oni najpre, prerađuju kožu, što je najduži i najteži deo posla, pa je tek onda šiju.
Kože za preradu su nabavljali od mesara a onda su počinjali sa struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.
Koža se stavlja u kacu u kojoj je štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.
Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.
Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.
Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)
Sve je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.
Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.
Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su: mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.
Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .
Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha a ovakav kožuh uvek zadržava svoj oblik.
On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.
Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .
BOJENJE KOŽE
Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.
Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.
Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.
Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.
Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.
Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.
Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.
UKRAŠAVANJE – CIFRANJE
Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.
Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.
Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.
Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.
U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.
Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare za šta su koristili posebne kalupe.
Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.
Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.
Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vrše prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno izradjuju nove proizvode.