Duborez, jedna od najstarijih i najrasprostranjenijih umetnosti na svetu, danas je zanat koji je skoro nestao sa ovih prostora.
Za ovaj zanat su potrebne vešte ruke,puno strpljrnja i pažnje i naravno,puno ljubavi prema zanatu.
Do finalnog proizvoda se dolazi kroz nekoliko faza:priprema drveta,crtanje mustre,isecanje kontura testericom i konačno sama izrada.
Za izradu duboreza se najviše koriste vrste drvete koje imaju ravnomernu i finu strukturu kao štosu :orah,mahagoni,lipa,šljiva,hrast,bukva,jasen.
Drvo se obradjuje uz pomoć alata: dleta različitog profila koje majstor sam oštri, čekić od tvrdog drveta, razne stege i stabilan sto ili tezga. Od pratećeg pribora koriste se razne turpije za drvo, testerice, profilno prirodno kamenje za oštrenje.
Za kvalitetan duborez neophodan je plan koji obuhvata pripremu drveta, crtanje mustre, isecanje kontura testericom i samo deljanje dletima i drvenim čekićem po kvalitetnoj fosni ili ramu za ogledalo i sliku.
Mnogo više vremena je potrebno za pripremu nego za sam rad. Majstor uvek mora da uči i da ulaže u alat a koliko je sati rada utrošio na neki motiv i proizvod(za ramove za ogledala,slike I ikone, razne elemente za enterijere, kutije,satove….)često ni sam ne zna.
Najrazvijeni slovenski duborez bio je u domaćoj radinosti tako što se našao kao ukras na velikom broju predmeta koji su se upotrebljavali svakog dana.
Arheološki kao i istorijski podaci govore da je duborez postojao kao umetnost.
Rukodelje i duborez su vekovima bili aktivnosti monaha.
Na Kosovu i Metohiji se u monaškim zajednicama razvila i ova delatnost. U Svetim Arhangelima kod Prizrena radi se sitni duborez izuzetne vrednosti a u dečanskoj duborezačkoj radionici nastali su ikonostasi za hramove manastira i crkava širom zemlje i sveta.
Kada se radi o monasima, u duborezu i u ikonopisu uopšte, postoji tendencija da se vraćaju vrednostima i ukusu iz doba Nemanjića, naravno ne kopirajući u potpunosti to nego ga koristeći kao neki putokaz.