Običaji i Verovanja Kod Srba

Ovaj blog sam počela da pišem sa željom da na jednom mestu sačuvam našeobičaje,verovanja i stare zanate jer su tradicija i običaji u životu jednog naroda pored jezika i religije, verovatno najpresudniji za stvaranje i očuvanje etničkogidentiteta tog naroda.

Kod nas se poslednjih 20-tak godina mnogo govori o povratku tradiciji ali je u ovomvremenu opšte globalizacije kada se gube mnoge posebnosti naroda i zamenjuju se univerzalnim i bezličnim vrednostima i kada mali broj ljudi zna zašto uživotu radimo neke stvari  i odakle potiču naši narodni običaji , prisutna opasnost odpomodarstva i izmišljanja i uvodjenja novih običaja  koji ne pripadaju našoj tradiciji.Činjenica je da savremeni način života neizbežno unosi promene u naš život ,da se običaji menaju i da je teško odrediti kada je tačno neki običaj nastao.

Činjenica je takodje da su običaji nastali iz  potrebe da se  zadovolje različiteljudske potrebe, a kako su se te potrebe menjale, tako su se menjali i običaji .

Srpski narodni običaji potiču iz starih, prehrišćanskih verovanja koja su opstalado danas.Ti običaji su vezani za određene događaje, praznike …(zaštita zdravlja,izlečenje,prizivanje kiše…) i prate ih razni obredi i rituali za koje se veruje da će pomoći.

Religija Srba pre dolaska na Balkan je bila prirodna religija.

Naši preci nisu imali ime za svoju veru već su jednostavno živeli na način koji jeta vera propisivala.Njihova vera se zasnivala ma silama prirode ali kroz raznebogove i bića.

Svoje bogove su veoma poštovali ali su sebe smatrali potomcima tih bogova i obraćali su im se kao sebi ravnim.

Srbi su svoje bogove poštovali na otvorenom prostoru uz prinošenje žrtava i pevanjekao u drugim mnogobožačkim religijama mada se ne mogu naći dokazi da suprinošene ljudske žrtve što je slučaj kod velikog broja naroda.

Oni su imali  šumska svetilišta( svete gajeve) koja su uglavnom srušena  kada suprimili hrišćanstvo ali je vera starih Slovena bila izuzetno jaka što se vidi iz toga što su posle prihvatanja hrišćanstva mnogi hrišćanski sveci dobili osobine starih bogova,a dani posvećeni nekom bogu,postali dani posvećeni svecu

Narod je bio spreman da prihvati novu veru samo ukoliko se zadrže običaji a bogovi ostanu,makar samo kroz svoje osobine.

U svetilišttima starih Slovena su se nalazili kumiri.

Kumiri su bili kipovi iz rađeni  u hrastovom drvetu ili kamenu sa likom slovenskog božanstava a postavljani su na  brda u okolini naseljenih mjesta.

Po kućama su se nalazili kumiri domaćeg božanstva, odnosno mitskog pretka koga je  primanjem hrišćanstva zamenila ikona domaćeg sveca.

Veoma je rasprostranjeno  verovanje da proslavljanjem slave Srbi samo odaju poštu svecu koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika.

SLAVE KOD SRBA

Slava – krsno ime ili krsna slava je prastari narodni običaj proslave zaštitnika doma i porodice kojim se održava veza sa precima i poreklom a najbolje se i najduže od svih slovenskih naroda se održao kod Srba.

U srpsku tradiciju slava je stigla1862.godine i to tako što  je posle primanja hrišćanstva postalo jasno da je nemoguće iskoreniti paganske  narodne običaje i tradiciju,pa je mitropolit  Srbije Mihailo uobličio slavu.

Danas, pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, zanatlijske, pa čak i stranačke slave.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina ali danas slavu žele da slave i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici.

Neki od njih su se raspitali koju su slavu slavili njihovi preci i nastavili da slave tu slavu,a drugi sami biraju slavu koju žele da slave.

Oživljavanje ovog  lepog običaja našeg naroda medjutim,prate pojave koje ugrožavaju njegov  duhovni značaj.

Ranije se podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kod onoga ko mu je bio gost  kada on slavi svoju krsnu slavu.

Takodje se podrazumevalo da ako ste jednom pozvani na slavu,to  znači da ćete stalno biti pozivani kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.

Proslava slave je bila prilika da se bliski ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu.

Domaćin je spremao posluženje za svoje goste a jedini pokloni koje su gosti donosili bili su jabuka za domaćicu i kocke šećera za decu.

Danas se ovaj  običaj prilagodjava  savremenim uslovima tako da proslavljanje slave u kafani ili organizovanje preskupih slava vise nije retkost zbog čega  ovakve proslave postajuproblem za mnoge goste.

Ljudi koji nisu u stanju da na slavu odnesu skup poklon domaćinu od koga su za svoju slavu dobili skup poklon ili da obezbede bogato posluženje ,odustaju od odlaska na slave.

Tako danas slave sve više postaju statusni simbol,odnosno potpuna suprotnost onome što je nekada bila i šta treba da bude.

Rekla sam već da savremen način života neminovno dovodi do nekih promena i u obeležavanju običaja .To se dogodilo i sa prihvatanjem Hrišćanstva, ali su naši preci prihvatajući novu veru ,kroz razne običaje sačuvali i puno uspomena na slovenske bogove i način života.

Nova vera se mogla približiti stanovništvu samo ako se zadrže običaji i ako mnogi hrišćanski sveci dobiju osobine starih bogova što pokazuje koliko je bila jaka vera starih Slovena koji su na Balkan došli kao pagani i bili izloženi pritiscimada prihvate hrišćanstvo.

Vladarska porodica(veliki župan Mutimir )se prva pokrstila ali se stara slovenska vera održala kroz pravoslavlje i narodne običaje (proslava Božića,Uskrsa,svadbe,krštenja,kumstva…)koji obiluju paganskim ritualima i o kojima ću posebno pisati.

Već vekovima slava predstavlja jedno od obeležja srpskog naroda.Reč je o prazniku posvećenom hrišćanskom svecu koji je zaštitnik porodice.Zavisno od kraja slava se naziva i krsnim imenom,svecem,blagdanom itd. Najčešće slave su: Sv.Nikola,Arandjelovdan,Djurdjevdan,Jovandan,Mitrovdan i Sv.Prtka.

Danas su se predstave o svecu  kao porodičnom zaštitniku uglavnom zaboravile ali su Srbi nekada ukazivali duboko poštovanje prema svom svecu i u njega su se često zaklinjali i od njega očekivali pomoć kad su u nevolji.

Pripadnici srpske porodice su bili duboko vezani za sveca koga su odabrali za zaštitnika i zato se porodična slava nije menjala već se vekovima prenosila sa oca na sina. Slava se tretirala kao nešto što je od porodice neodvojivo i samo u retkim slučajevima se slava menjala i uzimala druga slava i to kada svetac zaštitnik nije „uspevao“ da zaštiti porodicu od nesreće,kada su muška deca umirala jedno za drugim i kad bi ostalo samo jedno muško dete.U takvim slučajevima bi domaćica umesila nekoliko hlebova i svaki hleb bi namenila nekom svecu,Hlebove je stavljala pred muško dete i čiji bi hleb on uzeo,tog sveca su uzimali za zaštitnika i slavili ga.

Porodica uglavnom ima jednu slavu,mada ima i onih koji slave dva puta godišnje.Ta druga slava se najčešće naziva preslavom i praznuje se mnogo skromnije.Prerslave su najčešće nasledjivane sa imanjem ili sa kupovinom kuće a nekada su to bili sveci koji su im se javili u snu i naložili im da proslavljaju njihov dan.

Slava bila i religiozni i društveni praznik.Sada je društveni aspekt postao dominantan a nekad i jedini.

Slava je pre svega,postala dan kada porodica priredjuje svečanu gozbu na koju dolaze mnogobrojni prijatelji,susedi i rodbina.Crkveni uticaji prožimaju ovaj praznik od početka do kraja.Tako su glavni slavski rekviziti(sveća,kolač,žito,tamjan,ulje,vino) istovetni sa onima kojima se pravoslavna crkva služi u obredima svečanog bdenja  uoči veliki praznika ili na liturgiji.Ipak,porodična slava je pre svega,kućna svetkovina a crkvene rituale je narod menjao.Pojedini slavski rituali su ipak svuda obavezni a to su : lomljenje slavskog kolača i dizanje slave.

Nekada s lomljenje slavskog kolača obavljalo uveče,uoči praznika.Lomio ga je domaćin sa sveštenikom ili odabranim gostom(kolačarem)Čin lomljenja kolača je jako svečn i obogaćen mnogim detaljima.Kolač je pred goste unosio domaćinov sin,ćerka ili snaha.Ukrašavali su ga figuricama i kitili cvećem a nekad i pokrivali belim vezenim peškirom.Stavljali su ga na pogaču a pogaču na sito.Pošto bi kolač prerezali unakrst,domaćin ga je sa kolačarem obrtao sa leve na desnu stranu a zatim su ga lomili na 4 dela. Jednu četvrtinu je najčešće dobijao sveštenik,drugu domaćica a ostale dve bi pojeli gosti.

Posle lomljenja kolača sledio je ritual dizanja slave.Domaćin bi  pred ručak ustao da sa najstarijim gostom nazdravi u slavu Božju i slavu svog sveca zaštitnika.Za njima su se i drugi gosti dizali na noge(i oni su „dizali slavu“) a domaćin je držeći punu čašu,izgovarao reči zahvalnosti Bogu i svom svecu zaštitniku i molio ih da i dalje budu naklonjeni njemu i njegovom domu.Potom su svi prisutni ispijali vino.

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *